-Autor: Zvo­ni­mir Ni­ko­lić

Naš ,,Prinz 1200C’’ ko­jim smo pu­to­va­li na mo­re s ro­di­te­lji­ma ili na iz­le­te “oko Sred­njeg”, ni­je imao kli­ma ure­đaj. Ni­je imao čak ni če­tvo­ro vra­ta ne­go sa­mo dvo­je. To je zna­či­lo da ni­je imao ni pro­zo­re na otva­ra­nje na zad­njem sje­di­štu. Do mo­ra se pu­to­va­lo po­la da­na uskim pu­tem pre­ko Ivan pla­ni­ne i kroz ka­njon Ne­re­tve. Pre­to­va­re­ni auto­mo­bi­li od ko­jih je po­la na kro­vu ima­lo tzv. ga­le­ri­je na ko­ji­ma su bi­le smje­šte­ne dvi­je ve­li­ke vre­će sa ša­to­rom i pra­te­ćom opre­mom i ,,fi­će’’ s le­tvi­com na zad­njem po­klop­cu da se spri­je­či pro­ku­va­va­nje mo­to­ra.
U kam­po­vi­ma na mo­ru je obič­no bi­lo ne­ko­li­ko bo­ro­va s hla­do­vi­nom ko­ju bi ne­ki vje­ro­vat­no već u ma­ju za­u­ze­li. Osta­tak tu­ri­sta je ra­za­pi­njao ša­to­re “na zvi­zda­nu“. Oni sa sta­bil­ni­jim i ve­ćim pri­ma­nji­ma su ima­li i kamp-pri­ko­li­ce fir­me ,,Bra­ko’’ ko­je su ima­le po­sto­lje, na ko­je bi se na­sta­vljao ša­tor, a još ve­će ha­dži­je su ima­li pra­ve pri­ko­li­ce ,,Adria’’ iz Slo­ve­ni­je.
Po­sto­ja­la su i rad­nič­ka od­ma­ra­li­šta sa dr­ve­nim ne­u­dob­nim sto­li­ca­ma u bla­go­va­o­ni­ci i sa dva, tri ili če­ti­ri kre­ve­ta smje­šte­na u so­be iste kva­dra­tu­re. Ve­ća po­ro­di­ca je zna­či­la i ve­ću gu­žvu u so­bi i vi­še „šlji­va“ na cje­va­ni­ca­ma od ćo­ško­va kre­ve­ta. Oni sa naj­ve­ćim pri­ma­nji­ma su lje­to­va­li po ho­te­li­ma, a po­seb­no je po­pu­lar­no bi­lo re­ći da su dio lje­ta pro­ve­li na „Ba­bi­nom ku­ku“ u Du­brov­ni­ku, ho­te­lu „Li­ber­tas“ ili u ho­te­li­ma pred­u­ze­ća „So­la­ris“ u Ši­be­ni­ku.
U to do­ba ni­smo ni zna­li da po­sto­je ozon­ske ru­pe, da je ze­mlja u ne­koj fa­zi kli­mat­skih pro­mje­na i da je “El Ni­no” du­go­tra­jan pro­ces a ne obi­čan ura­gan. A ni­smo se ni pre­vi­še op­te­re­ći­va­li ti­me. Va­žni­ja je vi­jest bi­la da je Ti­to bio u slu­žbe­noj i pri­ja­telj­skoj kod Ga­mal Ab­del Na­se­ra i da su do­go­va­ra­li ja­ča­nje Po­kre­ta ne­svr­sta­nih ili da je Bro­do­gra­di­li­šte Ulja­nik na­pra­vi­lo do ta­da naj­ve­ći brod na­zvan ,,Ber­ge Istra’’, ko­ji je po­sli­je ne­tra­gom ne­stao sa ma­pe mor­skih pu­te­va, ili da je “Ika­rus” iz Be­o­gra­da pro­iz­veo auto­bus za grad­ski sa­o­bra­ćaj ili da je tvor­ni­ca ,,Di­gi­tron’’ iz Bu­ja pro­iz­ve­la pr­vi kal­ku­la­tor po ko­jem su svi osta­li do­bi­li žar­gon­sko ime di­gi­tron.
A bi­le su i on­da vru­ći­ne. Ni­je bi­lo kli­ma­ti­zo­va­nih pro­sto­ra. Sa­mo­po­slu­ge, fa­bri­ke, pro­dav­ni­ce, ad­mi­ni­stra­ci­ja, ško­le, fa­kul­te­ti, bol­ni­ce, dvo­ra­ne, svi su jed­na­ko tr­pje­li ve­li­ku vru­ći­nu ili ve­li­ku hlad­no­ću. I opet mi se či­ni da ni­ko ni­je ku­kao kao što mi sa­da ku­ka­mo. I u vri­je­me naj­ve­ćih vre­li­na, na­še dvo­ri­šte ni­je bi­lo pra­zno i uvi­jek bi ne­ko u nje­mu „igrao lop­te“ ili „gu­me“ ili „ško­li­ce“. Ni­je bi­lo ni žu­tih, ni na­ran­dža­stih ni cr­ve­nih me­teo alar­ma, a ni­je da ni­je bi­lo vru­ći­na i ta­da.
Pre­ma ne­kim po­da­ci­ma naj­vre­li­ji dan u Sa­ra­je­vu je bio 19. av­gust 1940. go­di­ne ka­da je iz­mje­re­no pu­nih 40 ste­pe­ni u hla­du. Ili naj­hlad­ni­ji sa mi­nus 26,4 ste­pe­na dav­ne 1942. go­di­ne. Iako ima po­da­ta­ka da je ta zi­ma 1962/’63. kad sam ja ro­đen bi­la na­hlad­ni­ja evrop­ska zi­ma dva­de­se­tog vi­je­ka. Ma­ti mi je pri­ča­la da se oko tog 23. fe­bru­a­ra 1963. go­di­ne u Sa­ra­je­vu sed­mi­ca­ma tem­pe­ra­tu­ra ni­je di­za­la iz­nad mi­nus 25. Mo­žda smo svi ma­lo i na­sje­li na pro­pa­gan­du ra­znih me­di­ja ko­ji će zbog jed­nog „laj­ka“ vr­lo ra­do sta­vlja­ti sen­za­ci­o­nal­ne na­slo­ve ti­pa „Če­ka­ju nas ne­sno­sne vru­ći­ne“, „Ovaj vre­li ta­las ni­je ni­ka­da za­bi­lje­žen“ ili „Pri­pre­mi­te se na to­plot­ne uda­re“, a mo­žda ipak i vru­ći­ne ni­su kao ne­kad. Znam da u vri­je­me mo­je mla­do­sti ni u sred lje­ta ni­sam mo­gao iza­ći na­ve­če, a da ne po­ne­sem ne­što „oko bu­bre­ga“ jer je no­ću zna­lo pri­lič­no za­hlad­nje­ti. A opet, ne mo­gu da se sje­tim ka­ko smo svi pre­ži­vje­li auto­mo­bi­le sa dvo­je vra­ta i bez zad­njih pro­zo­ra na otva­ra­nje, usi­ja­ne ša­to­re i pri­ko­li­ce ili be­ton­ska od­ma­ra­li­šta i ho­te­le bez kli­ma­ti­za­ci­je.
Ka­ko smo iz­dr­ža­li sve te to­plot­ne ili po­lar­ne uda­re? Znam, i ja sam po­mi­slio da mi je la­ko on­da bi­lo sa 14, 17 ili 22 go­di­ne sve to de­ve­ra­ti, ali mo­ji ro­di­te­lji su ta­da bi­li sko­ro mo­jih sa­da­šnjih go­di­na i, opet, ri­jet­ko se sje­ćam da su ku­ka­li na vru­ći­nu ili hlad­no­ću. Mo­žda mi sa­da vru­ći­na te­ško pa­da jer pr­vi put u ži­vo­tu imam 54 go­di­ne? A opet, mo­žda su raz­lo­zi sa­svim dru­ga­či­ji, ko će zna­ti?
Mo­žda smo ipak onih go­di­na ima­li va­žni­je stva­ri da o nji­ma pri­ča­mo? Ka­ko će FK Sa­ra­je­vo od­i­gra­ti sa Man­če­ster Ju­naj­te­dom? Ili ka­ko će ,,Že­ljo’’ pro­ći pro­tiv Der­bi Ka­un­ti­ja, ka­ko će Zve­zda li­fe­ro­va­ti Ar­se­nal ili Haj­duk PSV Aj­ndho­ven. Mo­žda nam je in­te­re­sant­ni­je bi­lo ko je ku­pio no­ve ,,vran­gler’’ far­mer­ke ili ko je ku­pio no­vi TV u ko­lo­ru?!
A vru­ći­ne? Uvi­jek smo se tje­ši­li istim ri­je­či­ma: Haj­de, bo­lan, ne ku­kaj, ka­ko li je tek ra­ji u Mo­sta­ru? A, opet, mo­gu­će je i da smo se ma­lo raz­ma­zi­li. Da smo na­vi­kli na re­la­ti­van luk­suz kli­ma­ti­zo­va­nih pro­sto­ra i sta­no­va pa nam te­ško pa­da sva­ki iz­la­zak iz ku­će, sva­ka vo­žnja grad­skim sa­o­bra­ća­jem ili sva­ka pro­dav­ni­ca ko­ja ne­ma kli­ma ure­đaj. Pa i dok ovo pi­šem, već sam uklju­čio kli­mu u sta­nu, jer su za da­nas na­ja­vi­li još je­dan trop­ski dan.
Ko zna? Mo­žda nam je lak­še ku­ka­ti na vru­ći­nu ne­go se za­de­ve­ra­ti pra­vim pro­ble­mi­ma. Dok mi ku­ka­mo ka­ko nam je vru­će, Vo­do­vod nam uvo­di sve ve­će re­duk­ci­je vo­de, To­pla­ne di­žu ci­je­ne gri­ja­nja, na­ši po­li­ti­ča­ri još uvi­jek tra­že na­čin da im ne­ko pre­ve­de onih 30.000 stra­ni­ca oba­ve­znih za evrop­ski put, mla­di nam sva­ki dan tra­že sre­ću u ne­koj isto ta­ko vre­loj ali mo­žda sreć­ni­joj dr­ža­vi, a vr­hu­nac na­še sre­će je ka­da ču­je­mo da se ne­ko za­po­slio. I ta­da ni­ko ne pi­ta ko­li­ka ti je pla­ta ja­ra­ne, imaš li šan­si za na­pre­dak u ka­ri­je­ri ili ka­kve su šan­se da se za­va­liš u kre­dit za stan?
Na­še oba­ve­zno pi­ta­nje je:
–Je­si pri­ja­vljen na so­ci­jal­no, pen­zi­o­no, ovo, ono?
–Je­sam.
–Bla­go te­bi.
Bo­že moj, na šta smo spa­li, a ku­ka­mo ka­ko nam je vru­će.
(Al Ja­ze­e­ra)